ANĐELA VUČKOVIĆ: UPORNO ODBIJANJE LINIJE MANJEG OTPORA

 “Nisam fancy Beograđanka” ovom izjavom, autoironično i uz osmijeh otvorila je naše prvo upoznavanje. Ima taj britki, inteligentni humor, lišen gorčine, zbog kojeg svaki razgovor čini zanimljivim i “pitkim”, a s njom možeš zbilja o svemu. Ova diplomirana etnologinja i antropologinja osvaja svojim uvjerenjima, vrijednostima i nekom prirodnom ležernosti, potpuno nesvjesna karizme kojom ispuni prostor i ljude oko sebe. To je naravno čini još zanimljivijom. Veselila sam se njezinim odgovorima unaprijed, uvjerena da ispred sebe imam osobu koju ćemo uživati čitati. Govorila mi je o svom poslu freelance copywritera, pletenju i šivanju, životu u Beogradu, hobbitima, 9 mačaka i 7 pasa i zavjesama. Da, rekla sam da je zanimljiva.

Anđela, ti si putem postala pisac, a na tom putu stoji zabilježeno da si jednom bila i “antropolog kasir”, što je ujedno i stanica na kojoj si se ukrcala za voz u smjeru trenutnog zanimanja. Daj nam neki presjek svoje vožnje od faksa naovamo.

Uf, da bih slikovitije opisala tu čudnu putanju, početna stanica mora biti srednja škola. Završila sam Filološku gimnaziju u Beogradu, smer klasične nauke, odnosno starogrčki i latinski, ali sam svoju višegodišnju ljubav prema izučavanju jezika i književnosti odlučila da zamenim društvenim naukama. Posle srednje upisujem smer Etnologija i antropologija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, što smatram da mi je bila jedna od boljih odluka u životu, jer ako bi ijedna katedra bila skrojena za nekog radoznalog kao što sam ja, to je ovaj smer. Sreća u nesreći je da sam još prilikom upisivanja bila stoprocentno svesna da nikada neću raditi u struci, stoga sam studirala radi svog gušta, i gušt je i bilo baviti se svime od proučavanja mitova i rituala do ženskih studija i povezanosti tela i identiteta. No, iako sam bila svesna da neću imati karijeru u struci, nisam očekivala da će posao biti baš toliko teško naći. Bez konkretnog iskustva, bez veze i preporuke, i sa Filozofskim fakultetom kao šlag na tortu, godinu dana sam bezuspešno slala prijave na silne konkurse bez odziva – dok, preko veze, nisam dobila posao kao kasir na benzinskoj pumpi. Željna da radim bilo šta, prihvatila sam i ostala tu čitava 3 meseca jer je to zaista užasan posao, na toliko mnogo načina. Kada sam davala otkaz, šefica je bila zbunjena prilikom popunjavanja njenog dela (pogodite zašto) pa je upisala moje zvanično zvanje uz opis radnog mesta, te postadoh antropolog kasir kad sam se rastajala s radnim mestom. I dan danas se smejem kad se setim besmisla tog papira, često kažem da bih ga delila na orijentaciji prilikom izbora fakulteta čisto da se ljudi pripreme na vreme (smeh).

Nakon toga počinje potpuno neočekivan splet okolnosti gde u roku od par dana saznajem da ono što je moja karijera danas uopšte postoji i dobijam svoj prvi posao. Sasvim slučajno, tražeći ideje za zaposlenje po internetu, saznam za content writere i copy writere i pomislim – šta imam da izgubim, znam odlično engleski jezik, pisala sam nekad priče i poeziju, na fakultetu sam pisala bezbroj akademskih radova, što ne bih izblefirala i usput probala da pišem za web, koliko teško može biti? Blef mi je odlično prošao, jer je maltene sutradan moja prva prijava za posao prihvaćena i od tad se snalazim i učim u hodu (smeh). Sad sam već par godina u tim vodama, od antropologa kasira postala sam preduzetnik, i iako nije uvek lako, samo se setim treće smene za kasom i odmah sve muke s birokratijom, klijentima, i rokovima postanu za nijansu manje teške.

Kad su te prvi put zasvrbili prsti da se okušaš s pletenjem i čime si bila ponukana?

Zasvrbelo je mene jako rano, oduvek su me jako privlačile sve moguće uradi sam varijante, ali za pletenje konkretno sam prvi put videla kod babe, mamine mame. Ona je hipertalentovana za šivenje i pletenje, štrika od najranijeg detinjstva, ume da sašije ili isplete bilo šta što vidi na slici, ali ono za šta nema talenat je prenošenje znanja (smeh). Nema trunku strpljenja jer ne može da shvati kako mi neke stvari nisu logične po prirodi stvari (što je slučaj kod onih koji su jako rano savladali pletenje), i pokušaji da me nauči su završili na nametanju očica i pravoj petlji. Mnogo godina kasnije, kada sam upisala fakultet, ponovo se u meni budi želja da naučim da štrikam, šijem, pravim nakit, sve moguće i nemoguće uradi sam varijante su me zainteresovale tada intezivno. Ovog puta se okrećem daleko strpljivijem internetu za savet i daleko lakšem heklanju kao veštini koju učim. Ali iako je heklanje zabavno i ima svoje čari, to nikad nije bilo “to” za mene i oduvek sam čeznula da naučim baš da štrikam, ali nikada mi se kockice nisu poklopile. Tek pre jedno dve-tri godine odmičem dalje od onog namicanja i prave petlje, neočekivano skroz, gledajući neki video Arne & Carlosa sam shvatila šta ne shvatam i uzela igle u ruke. I čim sam naučila pravo i krivo, uzela sam da pletem na pet igala, ne znam samo kojom logikom, ali tako je bilo. Da to ne zavara nekog, nisam preko noći postala neki stručnjak- i dalje sam teški početnik u pletenju, ali i dalje mi je uz šivenje najdraža forma ručnog rada.

Jel’ ti pas (ili maca) ikad pojeo zadaću, ili se drže podalje od pletiva? Koliko ih ono imaš?

Ne drže se podalje, ali su držani podalje (smeh). Dok psi i nisu toliko zainteresovani za moje zalihe crafty materijala, mačke već ne dele tu hladnokrvnost. Zenice se rašire instant kad je vuna na lokaciji gde će biti dostupno za čerupanje – taj stereotip s macom i klupkom se pokazao tačan s mojim zverima. Par puta sam platila danak zaboravnosti pa posle satima raspetljavala vunu, a bilo je i grickanja igala od bambusa, ali je organizacija ključ uspeha s ljubimcima, pa tako i u ovom slučaju- za njihovu sigurnost i sigurnost mojih živaca, uvek se sve što bi čačkali a ne smeju drži tako da ih ne mami da prave gluposti.

Moja krznata ekipa broji 9 mačaka i 7 pasa. Svi su usvojeni, skoro svi direktno sa ulice, i odmah moram da priznam da briga o njima nije nimalo naivan zadatak (smeh). Brojka ume zvučati strašno ljudima sa strane, i često prva reakcija bude da zamisle neku užasnu hoardersku situaciju, ali je realnost začuđujuće harmonična jer se svi slažu i svako ima svoj prostor i da se ne lažemo, svi su apsolutno razmaženi i imaju šta im duša ište pa nema prostora za njihovo nezadovoljstvo.

“Uradi sam” i samoodrživost, to je nešto za što se zalažeš, o čemu puno promišljaš. Što mi možeš reći o takvom stilu života? Neke tvoje misli na tu temu.

Ja sam jedna od onih osoba koja sve što je ikako moguće da izvede, uradi sama, i samoodrživost kao koncept nezavisnosti mi je pre svega bio interesantan. Nije se tu moje interesovanje zaustavilo na uradi sam projektima koji se tiču ručnog rada, pa sam tako istraživala i okušavala se npr u baštovanstvu ili raznim popravkama. Taj sam tip ličnosti, pa sam lako “skliznula” u samoodrživost iz ekološke perspektive kada sam naučila više o pogubnosti nekih praksi za našu okolinu a i kvalitet našeg života, posredno i neposredno. 

Stoga, donekle osećam da nisam u potpunosti kompetentna da kažem više o tom stilu života kao nečemu što definiše ekologija, kad je kod mene situacija bila obrnuta- suštinu tog načina življenja sam pronašla u sebi, a onda validirala i dopunila kroz ekološko osvešćivanje. Iako sam užasnuta, recimo, brzom modom, čak i da nije saznanja o zagašivačkoj i izrabljivačkoj funkciji koju vrši modna industrija ja ne bih kupovala u H&M-u ili Zari jer je taj proces za mene sterilan i pomalo depresivan- kad navikneš da tretiraš svaki komad odeće kao doslovce ulov i dobitak na bingu jer, zaboga, uspeo si pogoditi boju, dezen, model i broj nasumičnim izvlačenjem iz gomile, kupovina u “običnoj” prodavnici odeće je vrlo dosadna i, što bi rekli, “doesn’t spark joy”. Moj savet drugima, koji možda imaju drugačiju polaznu tačku od mene, jeste da krenu malim koracima, ali da uporno odbijaju da idu linijom manjeg otpora- i uradi sam i održivost onda dolaze spontano i nameću se same kao rešenje.

Koji ti je najdraži predmet koji si upecala na buvljaku, a oni su tvoja česta mjesta hodočašća?

Nije predmet, ali jeste najdraži “ulov”- moj pas Lola koju sam našla kako luta na buvljaku pre 9 godina. Bila je strašno zapuštena i imala na desetine krpelja, i njeno spašavanje je bilo čitava akcija u koju su se uključili i lokalni prodavci, skidajući kaiš s mantila da mi pomognu da napravim provizorni povodac. Kada sam uspela da je namamim da mi priđe, povodac nije bio potreban jer mi se šćućurila u ruke i tu je i ostala dok nismo stigli kući.

A ako pričamo o stvarima, onda je već izbor daleko teži. Buvljak sam sasvim slučajno otkrila u srednjoj školi, i od tada ga posećujem redovno: pronalazila sam na njemu sve od najluđe i najunikatnije odeće, do vintage ukrasa za kuću, ali posebno mesto u mom srcu imaju silne zalihe alata i materijala za šivenje, štrikanje, vez, i heklanje koje sam nakupila kroz te godine. Tu je baš primenljiva ona “one man’s trash, other man’s treasure” jer su mnogi izbacivali sve što je ostalo iza njihovih baka i prabaka jer su za njih to bile neke drangulije a meni se oči cakle svaki put kad spazim neku limenu kutiju iz koje vire konci ili kesu s vunicom. Pribor i materijal za ručne radove je jedina stvar za koju nemam politiku umerenosti s kupovinom jer se pokazalo tačnim da će mi UVEK zatrebati jer stalno imam neku novi fiks ideju da probam- i kad zavirim u zalihe koje sam napravila buvljačkom kupovinom, uvek se nađe ono što mi treba, bilo da je to pečurka za krpljenje, neka veličina heklice ili štrikaće igle, ili bilo koja boja konca jer sam ih nakupila u svim mogućim nijansama. Dodatan bonus je što sam, zbog nepoznavanja materije a i manjka zainteresovanosti kod kupaca, uglavnom plaćala minimalno- par primera je preko 30 pari štrikaćih igala za cca 2 eur, puna kesa konca za šivenje koja me je koštala oko 1 eur, ili pola kilograma vintage šetlandske vune (netaknute od strane moljaca!) za manje od 5 eur.

A pošto znam koliko ga voliš (smeh), moram pomenuti i THE ćebe, odnosno prelepi heklani prekrivač ručno ispleten od najfinije vune koji me je koštao oko 3 eur, a ne mogu da zamislim više dnevnu sobu bez njega. To je druga strana medalje- koliko god da mi bude drago kad imam priliku da udomim neki ručni rad jer se konstantno divim trudu i veštini potrebnom da se isti napravi, toliko mi bude žao kad ga vidim da se prodaje budzašto, neželjen i necenjen uglavnom od onih kojima je ostavljen u amanet.

Što ti je u ovom trenutku najveći izvor inspiracije i radosti?

Uz rizik da zvučim kao toksični optimista (a to nikako nisam), ja u svemu mogu da nađem inspiraciju i radost, jer se vodim onim u malim stvarima je sreća. Kada stvaram (a i kada nemam vremena za stvaranje), inspirišu me patuljci Will Huygena i Rien Poortvlieta, hobiti, ljudi kao što su @m_art_inak, @orchidsheart ili @katestangledstring, a i naravno Pinterest kao riznica svega što volim ili bih mogla voleti na jednom virtuelnom mestu. 

Nisi nikad poželjela otići iz Beograda? Tu si provela cijeli život. Nije neobično kad pitam mladu talentiranu osobu s ovih područja- kako to?

Postoji razlog zašto se, dobrim delom, pronalazim u hobitima- svuda pođi, kući dođi (mada među hobitima bi i to bilo rezervisano za avanturiste). Iskreno, često poželim da odem- bilo koja misao o politici, pogled u aplikaciju koja meri zagađenje vazduha, čitanje komentara na bilo kom portalu na bilo koju vest… I brzo se probudi želja da sam svugde samo ne tu gde sam. Ali opet, objektivnu želju za životom negde drugde koja nije neposredna i trenutna reakcija na konkretan problem ja zaista nemam. Dosta je za to zaslužno što su mi ovde svi ljudi koje volim kao i moj posao, koji me ne vezuje za državu u koju sam u toj meri jer ljudi sa kojima radim su svi iz inostranstva. Mislim da se svakodnevno nosim s nepotizmom i nepravdom koju mnogi imaju na radnim mestima da bih možda i ja pošla trbuhom za kruhom, ali ovako je splet okolnosti doveo da eto, bar taj posao nije povod nezadovoljstva okolinom. 

Onaj drugi razlog koji znam da mnogi imaju za odlazak, a to je nemogućnost uklapanja u sistem koji je sve samo ne dobar, je nešto što me ne tišti lično koliko me žulja sama činjenica da je sistem takav. Ironično, mislim da je to što sam kroz život od šire okoline doživljala samo neshvatanje i maltretiranje zbog drugačijeg izgleda i interesovanja imalo za posledicu da se osećam kao da ne pripadam nigde- ali ne na neki destruktivan način. Lišena potrebe da se uklopim jer mi je rano bilo jasno da se to neće desiti, nemam poriv da tražim tu vrstu zadovoljenja negde tamo gde je trava zelenija, jer jedino gde ja mogu da pripadam jeste sama sebi i sama sa sobom. Naravno, to i dalje sa sobom povlači konstantnu borbu da taj sistem bude bolji kada si u njemu već ostao, ali za sad se nisam umorila od borbe s vetrenjačama- pitaj me opet za koju godinu da li je i dalje tako. (smeh)

Ima li knjiški moljac poput tebe tu jednu knjigu koja ga je obilježila? Što te u pisanom obliku formiralo?

Mislim da će mnogi, povedeni mojim imenom na Instagramu @zivotjednoghobita pomisliti da ću navesti Tolkiena, ali moram da vas razočaram jer nije tako lak odgovor (smeh). Rano detinjstvo sam provela opsednuta serijalom o Herkulu Poarou od Agate Kristi i sestrama Bronte, ali mi se prekretnica desila kad sam sa nekih 13 godina pročitala “Sto godina samoće” od Markesa i njegovo sirovo spajanje ovozemaljskog i magijskog je ostavilo veliki utisak na mene, i mislim zapravo otvorilo vrata ka čitanju fantastike koja je postala, bez sumnje, moj omiljeni žanr. Danas volim da čitam autore kao što su N. Gaiman, P. Rothfuss, C. Barker ili R. Zelazny. U životu težim da budem vrlo realna i praktična, pa pretpostavljam da su knjige postale moj odušak (smeh). 

Što ti je napeto isplesti ili sašiti, a do sad nisi i na što si ponosna kad zaviriš u svoju arhivu?

Interesantno da sam šivenju pristupila sa mnogo više slobode i sklonosti ka eksperimentisanju dok se kod pletenja bojim da istupim od uputstva- a zapravo bi trebalo biti potpuno obrnuto (smeh). Kad sam naučila da je kod šivenja više od pola posla strpljenje i obraćanje pažnje na detalje, odmah mi je postalo lakše mnogo. Šila sam torbe, bluze, haljine, manje ili više uspešno, ali ono na šta se preznojim pri samoj pomisli da sledi jeste skraćivanje zavesa. Koliko god miliona puta merila, koliko god sporo išla i pažljiva bila, uvek te proklete zavese ispadnu bar za par milimetara kraće ili duže jedna od druge i nijedan par zavesa u kući mi se ne poklapa savršeno. Tako da mi ništa napetije nije od toga, iako nažalost to već jesam radila (smeh). 

Kod pletenja je već druga priča i mnogo više napetosti ima, jer sam pomalo perfekcionista i ne osećam da vladam u potpunosti logikom i arhitekturom iza svake petlje i boda i onda nemam samouverenost da svemu pristupim kao da je samo potrebno sesti i odraditi, već ima tu dozu nepoznanice koja ume da me unervozi. Ono što bih najviše volela da naučim je ujedno i ono što mi je najveća frka da probam jeste colorwork iliti pletenje s više boja kako bi se kreirali željeni motivi. 

Iako moja arhiva nije ni upola bogata ili impresivna koliko bih volela da jeste, ima stvari na koje sam baš ponosna. Naprimer, kompletić koji sam napravila sestričini: haljinicu i kapu sam sašila, a kardigan koji sam joj isplela je ujedno bio i prvi džemper koji sam ikada napravila. Iako je vrlo pipavo praviti stvari za bebe, moram da priznam da sam baš uživala jer ipak ide brže, a i krajnji rezultati je mnogo lepši nego bilo šta što sam sebi pravila. 

Mogu li te ovdje natjerati da nam svečano obećaš da ćeš nam raditi svoje video tutorijale za razne jednostavne i manje jednostavne “uradi sam” projekte? Treba nam ta inspiracija svima i vrijedan je to materijal. Možda poneka recenzija domaće vune koju rado testiraš i o kojoj malo znamo?

Možeš me naterati da obećam, a da li ću ispuniti, to je već druga priča (smeh). Šalu na stranu, iako je manjak vremena uvek problem, mislim da bi zaista krajnje vreme bilo da malo vremena odvojim i za video sadržaj. Kao što se da primetiti, za pisanu reč mi uvek treba mnogo više prostora nego što mislim da je opravdano u nekim slučajevima, tako da možda video forma ispadne nešto što mi više leži kada je u pitanju objašnjavanje “uradi sam” projekata. Rado bih recenzirala domaću vunu, takođe, jer je nepravedno zapostavljena, a ja sam slaba uvek i svuda na underdogs– tako da, sad kad si pomenula, sad ću morati nešto da skockam. (smeh)

Neka misao za kraj?

Prvo, ako ste stigli do ovde, čestitam. (smeh) Mislim da je svima do sada već dosta mojih misli, pa ću podeliti jednu tuđu kojom se često vodim, pogotovo kad mi se desi neka stvaralačka ili životna blokada- “Ko hoće nađe način, ko neće nađe razlog”.

 

Jelena Petković
infomjera@gmail.com

Dizajnerica pletiva koja stvari radi na svoj način, kao Antuntun. Sebe naziva anarhističnom pletiljom, zbog eksprimentalnog pristupa pletenju. Luduje s bojama i krojevima, ali s mjerom. Dovoljno da kreacije budu atraktivne za pistu i ulicu istovremeno. Da u njima ima i punka i francuskog šarma istovremeno. Da zbuni i samu sebe, jer ne zna ponoviti ništa što je do sada isplela. Nadjite je na Instagramu kao @mjera_

No Comments

Post A Comment