marija korać

MARIJA KORAĆ: ČOVEK MOŽE DA BUDE SVE ŠTO POŽELI I NE TREBA DA SE OGRANIČAVA

Nas dvije dijelimo ljubav prema campu i strast prema štrikanju. Kad smo se upoznale pomislila sam kako ima energiju koju rijetko susrećem. Neku finu kombinaciju mira, prihvaćanja i opuštenosti. To ne znači da ćemo ovaj intervju voditi u maniri pletenje-je-nova-joga. Naprotiv. Marija Korać (@marijakorac) inženjerka je i znanstvenica koja svoju bogatu kreativnu dušu hrani raznim učenjima. Žena s razložnim stavovima, kritičkim promišljanjem i kvalitetnom sintezom. Plete od djetinjstva, a osim toga i sama piše mustre i kreira. Za renesansnog čovjeka poput nje, sve je to ulaganje u spoznaju.

Maco, kako te odmilja zovu, ako te predstavim kao podvojenu osobu: pola nindža, pola princeza, hoću li omašiti i zašto neću? (aludiram na tvoja dva omiljena autoportreta, pa da ih preslikamo na karakter)

Vidiš, nikad nisam razmišljala na taj način, ali dobro si to zaključila. Kao mala naučena sam da mogu sve, pa otuda izgleda i dve strane moje ličnosti. Istovremeno su me učili da radim ručne radove, da kuvam, ali i kako da koristim bušilicu ili ukucavam eksere i moram da priznam da sam sve navedeno sa zadovoljstvom upijala. Tako da sad imamo i princezu sa krunom u cvetnim suknjama i alter ego obučen u crno sa pletenim okovratnikom preko lica.

Možda to nekome deluje preterano, ali ja stvarno mislim da čovek može da bude sve što poželi i da ne treba da se ograničava i da se vodi modom ili time šta se dopada drugim ljudima. Nekada si raspoložen da budeš princeza, a nekad nindža i to je u redu, ali možeš da budeš sve i to je poenta!

Kada vidim ljude, i muškarce i žene oko sebe, da nose kod šnajdera da im ušije dugme na košulji ili lampu kod majstora da popravi prekidač, tačno mi padne mrak na oči.

Uvijek mi je zanimljiva priča s odrastanjem i izborom profesije, baš poput tvoje. Dijete izražava sklonost jednome, a na kraju završi u nekoj sasvim drugoj karijeri. Pleteš, heklaš, šiješ, vezeš odmalena. Koliko znam radila si ozbiljne kreacije za svoju lutku Cecu. Iz svega čitam:  to je bio velik interes. Kako si završila u znanosti? Kao inženjer metalurgije radiš na faksu. Je li to još jedna ljubav i ona varijanta “jedno ne isključuje drugo”, ili si zaključila sa se od mode ne može živjeti?

Iskreno, nikada nisam ni pomišljala da kreativnost može da bude i profesija. To je uvek bio hobi, a imao si redovan posao. Sada malo drugačije razmišljam.

I kao što sam već rekla, sve sam učila sa zadovoljstvom (čak i kućne poslove, koje ama baš ne volim, ali šta dete zna). Moja lutka Ceca je bila najbolje obučena lutka, ali da bih mogla da oblačim i modele i živim od toga nikada mi nije prošlo kroz glavu.

Izbor studija mi nije bio težak, interesovalo me i bez većih problema sam završila fakultet.

Kad malo razmisliš i nauka je stvar kreativnosti. Kako sa znanjem osnovnih veština od npr. otpada dobiti proizvode sa tržišnom vrednosti. I tu je potrebno biti domišljat i kreativan, tako da mislim da nisam mnogo omanula.

Tko su bili tvoji prvi utjecaji i što pamtiš iz djetinjstva, a vezano je uz ručni rad?

Sigurno to su mama, nana i baka. One su me naučile osnovama svega. Interesantno je da bi, kada sam naučila osnove i počela da pravim lutki odeću, ja sva ponosna odnela rad da im se pohvalim, a one bi okrenule na naličje. Ja se bunim, ali ne. Ako je naličje uredno i lepo onda se gleda lice rada, ako nije, ajd ti Marija iz početka. To me je nerviralo, ali vidim da sam i to usvojila i da se sada trudim da i jedna i druga strana budu reprezentativne. Kad vidim musavo naličje kod nekog, odmah pomislim da su musavi ljudi.

Jedna od uspomena iz detinjstva je kada su nani dolazile drugarice, a ja tamo. Sve su one bile radne žene, ali kada se nađu na kafi ponesu ručne radove i tako satima sede, pričaju i pletu ili heklaju. Jednom sam i ja tako sa svojim radom sedela i heklala sa njima. Koliko sam samo bila ponosna!

S obzirom da si relativno nedavno počela pisati mustre i furati vlastiti dizajn, kojim si se izvorima za šeme prije služila?

Kod nas slabo mogu da se nađu časopisi za pletenje i heklanje. U početku to su bili neki stari brojevi časopisa “Mani di Fata”, “Burda stricken”, “Anna” i naravno domaći časopis “Vuna”. Posle je počeo da izlazi časopis “Praktika”, koji je imao osim redovnih brojeva, imao i brojeve samo sa bodovima. Njih i dan danas čuvam i prelistavam. Međutim ovi časopisi su modele davali u jednoj veličini, što je ok ako radiš milje ili šal. Za odevne predmete bilo je potrebno malo preračunavanja da bi se dobio nosivi komad.

Ali isto tako sam izvore nalazila u filmovima, serijama ili novinama. Sećam se jednom da je u novinama izašao oglas za neku banku, na slici devojčica sa heklanom kapom. Toliko mi se svidela kapa da sam uspela sa slike da skinem šemu i napravim je sebi. Bila je to crvena heklana kapa sa pletenom ranflom (to mi je bio fazon u to vreme), koju i dan danas nosim.

 

red crochet hat

Posle sam otkrila Ravelry i oči su mi se otvorile. Kratko vreme sam radila po šemama koje sam odatle skidala, ali sam ubrzo počela da ga koristim više za ideje, da menjam modele ili kombinujem dve, tri stvari koje mi se dopadaju.

Tako da mogu da zaključim da većinu stvari koje sam pravila u poslednjih desetak godina su moje šeme, samo ih nisam pisala.

Kako bi opisala svoj stil?

Neki bi rekli kič, što možda i jeste. Ali od kada sam čula za termin kemp, više naginjem da tako definišem svoj stil. „Kič je nesvestan svog odsustva ukusa, kemp je sasvim smišljen i prostudiran.“

Moja standardna odevna kombinacija je džemper, naravno da su mi omiljeni oni koja sam ja plela/heklala, majica ili bluza, koje isto sama sašijem ili oslikam, suknja po mogućstvu cvetna ( i nju sam šila ) i neizbežne martinke – omiljena obuća već skoro 30 godina. Leti sam u fazonu haljina, naravno cvetnih, ali se i neka karirana provuče!

Nakit je uvek tu da upotpuni izgled. Da, i njega sam ja napravila.

Kad idem poslom na sastanke i moram malo svedenije da se obučem, ne osećam se baš prijatno, ali nekad se mora i to.

Inače ideja mi je da za dve godine (to uvek kažem) nosim isključivo stvari koje sam ja napravila. Nadam se da ću ostvariti ovu želju, ali i ako je ne ostvarim uživaću u putu do cilja, samom procesu i učenju novih stvari.

Radiš li s predumišljajem, nacrtom ili bez njega, s nekom točkom inspiracije, zapisuješ li putem ili naknadno, kako taj proces razvoja nekog komada kod tebe ide?

Uvek ima neka inspiracija, da li je to film, neka priča ili sam videla nešto na putu do posla. Zapisujem na papirićima prvo, onda smišljam konstrukciju, bod, boju, materijal i to traje. Papirić se dopunjuje. Kad mi je u glavi jasna ideja, sve prebacim uredno u svesku i napravim šemu. Volim da imam jasnu sliku u glavi i plan šta treba da radim, nema veze što će se usput manje ili više menjati. Sledi nabavka materijala, ako ga već nemam, i onda uživanje može da počne.

Za sve što radim imam isti pristup, puno razmišljanja, plan, pa tek onda početak. Ne znam šta to govori o meni.

Iz pozicije zemlje u kojoj živiš i sustava u kojem radiš, da li je kreativnost poželjna, podržana i da li se dovoljno njeguje u znanosti?

Kao što sam već rekla, nauka je kreativna, ali zavisi za koga radiš. Ako radiš za sebe ili nekog ko razume čari nauke imaš puno prostora da iskažeš kreativnost. Većina projekata na kojima učestvujem su takvi, počinju sa “a šta misliš kad bismo ovo spojili sa ovim i dodali mu ovo”. Onda kreneš dublje da gledaš, praviš proračune i modele, menjaš početnu ideju, radiš eksperimente, menjaš pretpostavku i na kraju dođeš do rezultata, koji su nekad ono što si očekivao, ali nekad i promašaji. Promašaji te teraju da razmisliš ponovo i smisliš bolju ideju, koja prolazi isti razvojni put. Finansiranje ili njegov nedostatak te teraju da budeš dodatno kreativan. I to je prava nauka. No, nekad radiš za investitore koji imaju svoju ideju od koje ne možeš da odstupiš, tada i nije tako zanimljivo.

 

Kad bi bila pletačica-superjunakinja, koji bi bi bio tvoj superskill, ono što imaš u malom prstu i rasturiš kad ispališ?

Dugo sam razmišljala koju bih supermoć volela da imam i stalno sam se vraćala na isto. Kad počnem da pravim nešto uvek mi je zanimljivo dok ne zapamtim šemu ili provalim konstrukciju koju sam zamislila. Posle dolazi onaj dosadan deo kad se sve to ponavlja. A da ne pominjem prokletstvo drugog rukava. Jedan i završim, ali drugi nikako. Tako da imam masu stvari koje sam stigla donekle i sad čekaju da im se ponovo vratim. Supermoć koju bih volela da imam je da pucnem prstima i da se dosadni delovi stvore, tako da mogu da krenem na sledeću stvar.

Mislim da nije samo do mene, ali svaki put kad nešto radim još mi sto ideja luta po glavi, pa bi mi ova supermoć baš dobro došla.

Alternativa je da pletem brzo kao Flash.

Žena si sa širokim spektrom interesa. Oš’ ruski, oš’ sport, oš’ putovanja, oš’ pos’o, oš’ ručni rad, oš’ blog koji pišeš… Koja je to karakterna osobina?

Mislim da je to na prvom mestu radoznalost. Nekako se vraćam na tvoje prvo pitanje, naučena sam da sve mogu i tako se i ponašam.

A generalno smatram da su ljudi danas nezainteresovani, da životare i da ne shvataju šta su sve u stanju da urade. Kad se namere na nešto, mogu to i da ostvare.

Ja kad kažem da putujem sama, što priznajem i najviše volim, svi me pitaju kako ti nije dosadno. Ne mogu da im kažem da to što im je dosadno kad su sami treba da ih brine. Jer to samo govori koliko nisu zadovoljni sobom i potreban im je neko drugi da ih dopunjuje. Stvarno bih preporučila svima da se samostalno upute u avanturu, upoznaju druge zemlje, kulture, ljude, ali na prvom mestu i sebe.

Pre dve godine sam putovala vozom do Moskve na paradu za Dan pobede (ovo putovanje sebično čuvam u sebi, ali mislim da će uskoro ugledati svetlost dana na blogu) i razmišljala kako bi bilo lepo da znam jezik. Kad sam se vratila dobila sam reklamu od neke škole stranih jezika i odmah se upisala. Prvo pitanje koje su mi drugi postavili je bilo “Sta će ti to?” Niko nije pomenuo poslovicu: «Koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš.».

Davno sam shvatila da je znanje jedina stvar koju ti niko ne može oduzeti. Sve novo što naučiš unapređuje te i ima svoju svrhu. Upoznaješ nove ljude, stičeš nove veštine i znanja. Nekada mi je organizacija problem, ali trudim se. Ne pomaže što mi svaki dan iskaču nove ideje. Nedostaje mi još jedan dan dnevno.

Što ti je najlipše što si stvorila, a što još nisi, a voljela bi?

Svaka stvar koju upravo završim je najbolja. Više puta godišnje imam novi omiljeni džemper, suknju koja mi uz sve ide ili tašnu bez koje ne znam kako sam do sada funkcionisala. Kad napravim novu ogrlicu samo nju nosim, uz sve i kad pasuje i kad štrči.

Ako bih već morala nešto da izdvojim, to je možda pačvork ćebe koje sam radila od osnovne škole, pa dok nisam počela da radim. Sećaš se filma “Prohujalo sa vihorom” i Memi? Ona je u filmu imala fantastično heklano pačvork ćebe i ja sam baš želela da napravim sebi jedno. Smislila sam da hoću kocke sa cvetovima u sredini, pokupila restlove vunice od mame, nane i bake (bila je kriza, pa kupovina nije bila opcija) i krenula. Lepo mi je išlo, ali posle 10 komada malo mi je splasnuo entuzijazam, pa sam napravila pauzu. Od par godina. Pauzu sam prekidala u srednjoj školi, pa na fakultetu i na kraju kada sam počela da radim. Kad sam se odselila od kuće ponela sam sve delove i odlučila da ga završim i evo ga, već 15 godina krasi dnevnu sobu!

 

A šta bih volela da napravim, a da do sada nisam. Ovo je još teže pitanje. Možda da sašijem pantalone. Šila sam ih već po kroju starih pantalona, ali bih želela da ih sama modelujem i sašijem. Nabavila sam neophodnu literaturu, materijal je spreman, samo još da naiđu dva vezana dana bez obaveza.

Što ti vidiš kao najveću vrijednost ručnog rada?

Mislim da je najveća vrednost sam čin stvaranja. Da li šiješ, pa od komada platna sašiješ haljinu ili od nekoliko klupka vune ispleteš prsluk nema veze. Saznanje da si ti nešto stvorio svojim rukama nema cenu.

A najgore je što moram da priznam da, onaj momenat kad nešto završim, malo se odmaknem i sa samozadovoljnim osmehom konstatujem «uf što sam ovo dobro napravila», meni radošću ispuni dan(e).

Nabaci neki savjet za one koji bi htjeli plesti, a ne usudjuju se, ili tek počinju, a svaki početak je pomalo zbunjujuć.

Pa mislim da za početak treba da batale rečenice «ja to ne umem», «ja to ne mogu», «ja nemam vremena za to». Ako tako krenu bolje je da odmah odustanu.

A one koji imaju želju samo mogu da podsetim da kada smo bili mali nismo znali da hodamo i da pričamo, a vidi nas sad. Ljudi moraju da shvate da sve traži vreme i strpljenje, da ništa ne može preko noći. Ne možeš steći kondiciju posle dva treninga ili naučiti da pleteš posle dva reda, to je isto.

Oni koji ne odustanu na samom početku shvate da je proces učenja zabava za sebe. Sto puta pogrešiš, ali kad uradiš kako treba je kao da si osvojio Monblan.

I zato, naoružajte se strpljenjem i upustite se u avanturu!! Vredno je toga.

Ubaci koju filozofiju za kraj i nešto što sam izostavila u pitanjima, a značit će nam.

Filozofija mog oca, sve što radiš radi sa osmehom! Mislim da to sumira sve. Ako sa zadovoljstvom radiš šta god, neće ti pasti teško i uživaćeš u tome.

 

Jelena Petković
infomjera@gmail.com

Dizajnerica pletiva koja stvari radi na svoj način, kao Antuntun. Sebe naziva anarhističnom pletiljom, zbog eksprimentalnog pristupa pletenju. Luduje s bojama i krojevima, ali s mjerom. Dovoljno da kreacije budu atraktivne za pistu i ulicu istovremeno. Da u njima ima i punka i francuskog šarma istovremeno. Da zbuni i samu sebe, jer ne zna ponoviti ništa što je do sada isplela. Nadjite je na Instagramu kao @mjera_

No Comments

Post A Comment