PLETENJE S HUMANITARNIM CILJEM
Nikad ni sanjala nisam da ću pisati o humanitarnom radu. A još manje da će to imati veze sa štrikanjem. Štrikanje je za mene lični, privatni hobi, moja joga, moj spas od stresa i haosa. Utočište, takoreći. Vama koji ovo čitate, verovatno to ni ne moram da objašnjavam – znate o čemu govorim. Srećom, nisam nikad bila prinuđena da moram da zarađujem od hobija pa je sačuvao tu magiju i posebnost. No, onda se ukazao jedan novi horizont, a to je mogućnost da se ručnim radom pomogne nekome. Na molbu Marije Korać podeliću s vama svoje iskustvo u vezi sa tim.
Sve je krenulo pre tačno jedanaest godina, jedne od onih toplih, a opet ne vrelih večeri, idealnih za pokazivanje pletenih radova, s temperaturom baš kakva treba da bude da se, kao u nemačkim pletačkim žurnalima, na šorc ili letnju suknju obuče neki štrikani džemperić ili preko ramena prebaci neka heklana marama. Takvih je večeri u našem podneblju sve manje jer ili prokuvaš ili se smrzneš. E, pa u tako povoljnim klimatskim uslovima i u skoro tajnovitoj atmosferi dvorišta jednog od kafića novosadske ulice Laze Telečkog, zaklonjene od vreve i uz čašicu ne baš hladnog vina, sastale su se tri pletilje. Slika krajnje idilična, ali samo na prvi pogled. Povod za susret bio je taj da je jednoj od njih bio potreban novac za transplantaciju bubrega u Rusiji.
Možda se sećate Devojke koja voli život? Jedna od te tri pletilje bila je upravo ona, Darja Kostić, moja nekadašnja studentkinja, a tada već i koleginica. Iznos koji joj je bio potreban je bio astronomski, a šanse da će transplantacija biti moguća kao i uvek neizvesne, ali Darja Kostić nije odustajala. Jedna od mnogobrojnih akcija koje je organizovala bila je i prodajna izložba rukotvorina i upravo tu su nam se putevi ponovo ukrstili. Da bismo mogle pomoći uvidela je Kristina Parčetić-Cigić, inicijatorka sastanka i budući spiritus movens svih naših humanitarnih akcija, a s kojom se ispostavilo da imam toliko sličnosti da prosto ne znam kako je moguće da smo se tek na Ravelry-ju upoznale. Te večeri nastale su NS Needles, jedna otkačena pletačka družina koja će mi obogatiti život i doneti puno dragocenih prijateljstava.
Posle Darjine operacije, Kristina nas je 2012. godine organizovala da pletemo za novosadsko Svratište za decu ulice, organizaciju koja pomaže deci beskućnicima kao i deci koja su prinuđena da rade na ulici. Kao što možete zamisliti, zimi je preko potrebna topla garderoba, ali njima je zapravo potrebno sve i zahvalni su za svaku pomoć koju možemo da pružimo.
Uskoro smo se odazvale pozivu Udruženja roditelja prevremeno rođene dece Srbije, Mali Div, da za njih pletemo kapice i čarapice za bebe u inkubatorima. Na stranu humanitarni aspekt, kako je sve što smo plele jako sićušno, bila je to sjajna prilika da se potroše svi oni ostaci koji se gomilaju u zalihama. Ono što je važno kada se plete za zdravstvene ustanove jeste da prvo proverite sa njima da li uopšte mogu i žele da prime ručne radove.
Paket za neonatologiju
Potom smo slale heklane i štrikane kvadrate u Afriku. Radi se o jednoj globalnoj akciji koja traje od 2008. godine. Knit-a-Square je nastao sa ciljem da se podigne svest o siromaštvu i nemaštini u mnogim krajevima sveta, ali prvenstveno u Africi. Prikupljaju kvadrate veličine 20x20cm koje potom spajaju i prave ćebad, džempere, šalove i sl. Možda ovo nije akcija u kojoj smo najviše doprinele, ali je za mene svakako bila posebna zbog osećaja globalne pripadnosti i povezanosti sa svim ljudima na planeti. Lep je osećaj znati da je tvoj kvadrat prešao pola sveta i tamo se spojio s nekim drugim kvadratima koji su isto tako nečijom rukom ispleteni ko zna gde i da je sada deo nekog ćebeta koje je nekoga ugrejalo kad mu je bilo hladno. A 20x20cm se napravi za tili čas. Čak se u tu svrhu mogu upotrebiti i probni uzorci (eto dodatnog podsticaja da ih ipak radite), a rekla bih da je sama ideja sjajna i za rad sa decom na radionicama, u školi ili kod kuće. Svi detalji nalaze se na njihovom sajtu.
Naša najmasovnija humanitarna aktivnost organizovana je 2013. godine za Sigurnu žensku kuću u Novom Sadu. Štrikalo se i heklalo od Makedonije do Finske, a uspele smo čak da nađemo i sponzore koji su donirali nešto konca i vunice. Skupile smo neverovatnih 308 ručno štrikanih i heklanih komada, od traka za kosu do džempera. Sigurno to nije bila ni najkorisnija ni najpotrebnija donacija. Verovatno bi im mnogo više koristilo da smo umesto toga donirali novac. Međutim, volim da verujem da bi meni, da se tamo nađem, da nemam gde, da se pri tom možda bojim čak i za svoj sopstveni život i za život svoje dece, značilo da znam da je neka tamo žena koju nikad srela nisam napravila ovo da mi poruči da nisam sama.
No, iako nije sve uvek u parama, nažalost ipak često jeste, kao što je to slučaj sa mnogima koji su prinuđeni da novac za lečenje prikupljaju preko humanitarnih donacija i licitacija. Protekle dve godine sam, kad ne bih znala šta da štrikam, uzela pa ponovila neku mustru kojom sam bila zadovoljna, a za koju sam imala materijal, sve s ciljem da napravim nekoliko radova koje bih ponudila na prodaju na svom Facebook profilu i novac uplatila za lečenje jednom bolesnom detetu koje poznajem. Time bih malo umirila i one među svojim prijateljima koji bi stalno nešto od radova da kupe, a ja nikad nemam ništa na prodaju. Tako bi to i bilo da u međuvremenu nije osnovana grupa Budi human – humanitarne licitacije, a na koju me je uputila, ko drugi nego opet Kristina Parčetić-Cigić, najveći inspirator svih mojih humanitarnih delovanja. Odmah mi je bilo jasno da je to mnogo bolji način jer će radove videti više ljudi, pa će se samim tim postići i veći iznosi, što se i pokazalo tačnim. Neki od radova dostigli su cifre koje se nikad ne bih usudila da stavim kao cenu, a iskustva u toj grupi su mi, kako se to otrcano kaže, vratila veru u ljude. Na primer, u dva navrata se desilo da neko ne pobedi u licitaciji ali da bez obzira uplati iznos koji je izlicitiran – tek tako, jer mu se dopao šal. Bilo je to za mene zaista jedno vrlo intenzivno emocionalno iskustvo. Naposletku, i moj prvi kontakt sa Yu Stitch Kolektivom rezultirao je jednim radom koji je prodat u humanitarne svrhe.
Prodato na humanitarnim licitacijama. Fotografija: Una Malbasic Photography
Kad se ovako pogleda unazad, može se nekome učiniti da je ono što smo uradili puno. Na neki način možda i jeste, ali na neki način uopšte nije. Malo je stvari koje imaju više smisla od toga da nekom pomogneš. A naročito ako pri tom još i štrikaš
Gordana Lalić-Krstin je po zanimanju lingvistkinja čiji je najčešći prokrastinacijski izgovor „Samo da završim ovaj red“.
U prethodnom životu blogovala pod imenom heklica (link), a u nekom budućem će kao dokona.docentkinja (link)