DANA KIKIC NEMMERT: VOLIM SVE, OD HEKLANIH STOLNJAKA, DO POSTMODERNOG PLETIVA

Dana je jedna od onih ljudi koji vide široko, vole zagrebati duboko, a pri tom zadrže dječju zaigranost i neposrednost. Njezin dizajn je poput odgovora na moja pitanja, pun referenci iz različitih područja, iskustava, filozofije. Kompleksnosti se ne boji, ali donosi je u  pročišćenom formatu. Rekla bih da ona hakira ono s čim se malo tko hvata u koštac da bi iz toga izvukla suštinu lišenu suvišnog (kiča).

Dano, Dano, na Instagramu te znamo kao @BoredomKillsDesign. Tamo furaš sadržaj na tri jezika (engleski, njemački, srpski), izbacuješ genijalne šeme za pletilje odasvud, zavodiš proizvođače finih vunica koji su prepoznali tvoj potpis i podržavaju te… Tko si ti ženo: Srpkinja, Njemica, građanka svijeta? Kako se osjećaš ovih dana? 

Jako dobro pitanje, na koje i sama trenutno tražim odgovor! Evo do čega sam došla. Prvo, mislim da na pitanje “ko sam, šta sam” možemo dati različit odgovor u različitim trenucima života. Ja bih rekla da sam trenutno prvenstveno majka troje dece, ali to nije nešto što prvenstveno želim da budem za godinu dana ili što sam bila pre nego mi se rodio poslednji sin. Drugo: različiti ljudi će pričati o tebi različite stvari, koje se, čast malobrojnim izuzecima, svode na to da se oni nekako uzdignu, dok tebe spuste. Kao u filmu Rashomon, Akire Kurosawe. Ja sam dugo živela u tim nekim kutijama u koje su me pakovali, što porodica, što prijatelji, pa i u nekim mustrama koje su ti nametnute, rođenjem, odrastanjem, sopstvenim izborima. Oslobađajući se tih stereotipova, ponovo pronalazim sebe ili, možda bolje reći, tek sada dolazim do sebe. To je proces, tako da ni sama još uvek ne znam ko sam ja, ali znam da sam mnogo bliže nekoj suštini mog bića nego što sam ikada bila, jer se iznutra trenutno osećam jako dobro. Pletenje, naravno, pomaže, kao i ceo taj kreativni izraz koje ono nosi. 

Što se tiče pripadnosti, nacionalne i profesionalne, i to je jedna opšta papazjanija. Odrasla sam u Beogradu, gde nikad nisam bila dovoljno Beograđanka, jer smo preko majke poreklom sa juga Srbije. Za Srbe nisam bila nikad dovoljno Srpkinja, jer preko oca, koji je poreklom iz Hrvatske, nismo imali slavu. Za Hrvate nismo bili dovoljno Hrvati, jer pričamo ekavicu. Za Nemce nisam dovoljno Nemica, iako mi se sin zove Henri i ja se već neko vreme u jeziku jako dobro snalazim. Radila sam dugo u nauci i menadžmentu, uvek sam bila previše kreativna i stršala iz tima, kao u onim dečjim slikovnicama “pronađi uljeza”. Za kreativnu branšu sam dugo bila previše preplašena! Do pre dve godine me niko živ ne bi naterao da se postavim ispred kamere i slikam svoj dizajn na sebi! Ipak, sada, imam svoj Instagram nalog i za mene je to vec ogroman uspeh! Ne znam ko sam, ali znam ko bih volela da budem: osoba zadovoljna sobom, koja uživa u malim stvarima i dnevnim ritualima.

Reci nam nešto o svom pletačkom stažu i kako se transformirao, ali dodaj i sočne detalje: kakva te vuna loži, koja igle, što ti predstavlja najljuću radost, a što ti je toliko mrsko da poželiš odustati (ako tako nešto postoji)?

Pletem od ranog detinjstva, jer je moja majka jako puno radila i mi smo odrasli sa bakom, kao petim članom porodice, koja mi je prenela sve zanate. Ono što se od svega toga održalo je pletenje. Nisam plela od kraja osnovne škole, kada sam završila svoj pletački staž jednim velikim intarsia džemperom koji se raširio u haljinu, pa sve do svoje tridesete godine, kada mi se rodila ćerka. Tada sam, za vreme trudnoće i porodiljskog, plela kao luda, ali se nisam mrdala od asesoara, šalova, kapica, niti od velikih igala i debelog, teškog vlakna. Džemper mi je tada bio preveliki poduhvat. No, videla sam da negde imam smisla, jer sam stalno dobijala narudžbe od prijatelja i poznanika i završila sa malom grupom žena koje sam osposobljavala da štrikaju po mom dizajnu, i to prodavala po concept storeovima i na Etsyu. Tako sam počela polako da dizajniram, jer pre 11 godina nije bilo lepih mustri, a Ravelry je tek bio u beta verziji. Onda je opet došla velika pauza, jer sam se, posle rođenja drugog deteta, vratila na posao, i sledećih bar 5 god nisam pipnula igle. Ova treća inkarnacija mog pletačkog staža traje od 2018. i potpuno me je odvela na neku novu stranu: otkrila sam društvene mreže, povezala se sa jako puno interesantnih ljudi, prešla na tanja vlakna, počela da farbam vunu, završila sve moguće kurseve što za web dizajn, što za pisanje šema. Ne znam ni ja više na koju stranu se nisam priklonila. Sad puštam da me to tako nosi, pa dokle stignem. Meni je pletenje i dizajn neprekidno bio u glavi i kad nisam to radila, tako da sam koristila svaki trenutak da naučim nesto novo. Uložila sam mnogo truda i vremena, da bih bila ovde gde sam, a i dalje sam daleko od toga, gde želim da budem!  

Sočni detalji: imam faze kad mrzim stockinette, stvarno podseća na gaće (stockinette je bod korišćen ranije za pletenje donjeg veša i čarapa, prim. aut) , pogotovo ako nije rađen u lepoj vuni. Obožavam velike debele pletenice i veliku vunu. Žao mi je što sam je zanemarila, mislim da ću joj se uskoro vratiti, pa makar i kroz držanje nekoliko vlakna istovremeno. Obožavam dvobojni brioche i broken rib. Mrzim dečje kapice. Ako vidim jos jednu crvenu božićnu kapicu na špic ispod jelke, pomisliću da sam u nekoj kič komediji.

Što misliš, kako se tvoj karakter odražava u onome što radiš? Možeš li povući paralelu?

Jako dobro pitanje! To je ono što ljudi koji ne pletu ili ne stvaraju nešto svojim rukama ne razumeju: svaka crtica tvog karaktera se oslikava u tvom radu. Da li je eklektičan, precizan, dovršen, nedovršen, ispoliran, rafiniran ili grub: svaki novi projekat, pa čak i ako je samo izbor boja i forme, izraz je tvog trenutnog mentalnog i duševnog stanja. Ukratko: da, cela ja sam u tom jednom džemperu. Jedina je razlika sto on ima 500gr, a ja nešto malo više od toga. Druga stvar je ona vanjska: ja sam kroz pletenje naučila kako želim da živim i kako želim da vaspitavam decu. To je preduga tema za intervju, ali recimo da nikad ne bih imala ni moral, ni društvenu odgovornost, ni filozofiju života, ni životni stil koji imam sada, da nije bilo pletenja.

Imam najgore pitanje svih vremena, teški kliše, budi kreativna s odgovorom, jer nas možda prestanu čitati kad ga vide. Gdje ti i u čemu leži inspiracija? 

A pazi sad ovaj kliše odgovor: inspiriše me SVE! (smijeh) Šalu na stranu, trenutno, a to trenutno malo duže traje, sam opsednuta japanskim mustrama i načinom na koji njihovi štrik-dizajneri rešavaju kroj i formu. VRHUNSKA umetnost! Meni u pletačkom svetu, nema dublje i dalje od toga. Pogledaj samo Junko Okamoto, kako je majstorski dekonstruisala pletenje rukom i onda od tih tehničkih i vizuelnih elemenata sastavila vrlo jednostavnu šemu, koju svako može da naštrika. Ili, moj trenutni apsolutni uber-heroj: Sai Chika na Instagramu @saichikaknit. On koristi elemente grafičkog dizajna, color blocking, mustre koje se ponavljaju, prugice, igru “boja” tipa bela mustra na beloj podlozi i na vrlo moderan način ih ugrađuje u jednu vrlo tradicionalnu veštinu. 

Ima li nade za ručno pletenje? Koji je smisao, hoće li opstati?

Ima! Dugo sam o ovome razmišljala, pogotovo u ovoj mojoj trećoj pletačkoj inkarnaciji, pitajući se pre svega da li pletenjem uopšte da se bavim na ovom poluprofesionalnom nivou, da li moj dizajn, na koji odlaze nedelje, a češće i meseci ozbiljnog rada, uopšte ima nešto novo da kaže. Mislim da pletenje posebno, a i ručni rad uopšte, doživljava jednu renesansu kroz digitalizaciju i mogućnost povezivanja sa sličnim zaljubljenicima gde god da su: od japanskog sela do američkog metropolisa. Jedna od najpoznatijih i najuspešnijih nezavisnih dizajnerica je Joji Locatelli, iz Argentine, iz Buenos Airesa, grada koji niko nikada ne bi povezao na prvu povezao sa pletenjem. Globalizacija i društvene mreže donele su mnogo problema, pre svega kako regulisati protok novca i informacija, ali recimo ta niša, zaljubljenika i stvaralaca, cveta, zahvaljujući upravo digitalnim platformama na kojima se oni nalaze. Na to se nadovezuje osvešćivanje potrošača, višak slobodnog vremena kroz digitalizaciju mnogih procesa, okretanje tradiciji kroz prebrzu globalizaciju praćenu gubljenjem nacionalnog i ličnog identita .. ihaj! Samo naoštri igle, sledeći vek je naš! (smijeh). 

 

Otkrij mi neku vrhunsku zabludu koju ljudi koji ne pletu imaju o tom procesu ili produktu.

Mislim da mnogi misle da sam ja dokona keva, koja ne zna šta će sa sobom i plete po ceo dan, jer nema šta da radi. Ova perspektiva je počela toliko da me zabavlja, da je često i sama potenciram, naravno kroz samo-ironiju, koju razumeju samo posvećeni. (smijeh)

 

Kakva je scena u Njemačkoj?

U početku, pre desetak godina kad sam se ja ponovo osvestila, je bila jaaaako dosadna i neinspirativna, a sada, s ovom digitalnom štrik-revolucijom su se razvili neki mnogo zanimljivi glasovi. Mene lično u Nemačkoj inspirišu više bojači vune, tipa Uschitita ili Garn Stories, koji uspevaju da izvuku predivne palete iz metalnog lonca u njihovoj bašti. Od dizajnerki, naucila sam jako puno od Anke (@ankestrick). Kupovala sam njene šeme samo da bih pokapirala kako prati žensko telo, jer joj šeme imaju savršen kroj, ali, nažalost, za mene previše tradicionalan. Isabelle Krämer (@lilalu72) volim da pogledam šta radi, iako se dosta ponavlja, ali definitivno ima jako lojalnu bazu pratilaca. Susanne Sommer alias @Sosuknits je modernizovala brioche, koji je ovde jako popularna petlja, i mislim da je zaista kreativna, razume i formu i konstrukciju pletenja do pojedinačnog detalja. Problem je samo u tome sto to nije moj stil. (smijeh) Jako mi smeta izbor boja, malo su previše schrill, što bi rekli Nemci. U prevodu vrište joj boje, ali mi je zanimljivo da pogledam kako interpretira formu.  

Živeti u Berlinu, a ne pomenuti Claudia Skoda-u ili  Lala Berlin, pa i Maiami, koje su sve napravile ime na svetskoj modnoj sceni, a počele su kao ručne pletilje, je greh. One su već etablirane modne dizajnerke koje su uspele da reše taj prelaz od ručnog na komercijalno, mašinsko pletenje. 

 

Od čijeg stila/vibre te najviše prolaze trnci?

Za štrik-mustre Junko Okamoto sa neverovatnim uzbuđenjem očekujem svaki novi dizajn i svaki put me iznenadi svojom interpretacijom. Za stil zavisi od raspoloženja. Trenutno me mnogo pali Isabelle Marant, jer interpretira indijansku modu na francuski način. Baš cool. O formi učim mnogo od Jil Sander, ima odličan cut.

 

Pišeš mustre, radiš sa testnim pletiljama, dizajniraš, fotkaš, pišeš tekstove… di ti je kraj? Kamo ideš? 

Ne znam! Da citiram Sabinu iz @caidree – idem gde me vetar odnese! Nemam plan, a to možda i nije tako loše. Ne osećam ovo pletenje kao cilj, vec kao sredstvo za nešto mnogo zanimljivije. Videćemo. 

 

Opiši malo svoj proces- od ideje do finiša.

Ovo je zanimljivo pitanje, pogotovo zato što se moj process tek pomalja i negde je na prelazu iz pećinskog doba u civilizaciju. U početku, kad nisam znala ništa o tehnici i formi, samo sam plela, pa šta ispadne. Obično nešto glomazno i preterano što je moglo da se nosi samo na neki žur. Imam jedan pun regal mojih “prvih” stvari koje čekaju da budu oparane, a vunica ponovo upotrebljena za nešto smisleno. Sad sam malo razvila osećaj za boje i formu. E, sad moram da shvatim šta je moj stil. (smijeh) Toliko sam plela sve i svašta da sam se malo pogubila. Volim sve: od heklanih stolnjaka do postmodernih cepanih džempera. Teško mi je da se odlučim.

 

Šta ti je odbijanac, što ono baš ne voliš vidjeti kod ekipe koja se bavi pletenjem?

Ne volim kad se svi uniformišu i štrikaju sve jedno te isto. Ako vidim još jedan PetitKnit ili ovaj poslednji Slipstravaganza od Westknit, mislim da ću početi da vrištim…(iako su oboje odlični dizajneri, prim. aut) 

 

Daj nam fotku i opis najdražeg projekta do sad.

To je definitivno “Asymmetry Sweater”, al nemam lepe fotke, jer sam ga slikala samo jednom za IG otprilike odmah posle porođaja, pa sam sva naduvena, ko snaša. Kad obučem ovaj džemper, osećam se mnogo moćno  

Jel slušaš mjuzu, tišinu, TV, susjede ili nešto specifično dok bodeš redove?

Probala sam sa muzikom, ali me je mnogo dekoncentrisala. Potpuno mi odlete misli, i ne znam više šta radim. Prešla sam pre oko godinu dana na audio knjige, i od tada sam najnačitanija osoba na svetu! Znači odslušam knjigu za nedelju-dve, čak i po 600 strana. Priključila sam se i književnom klubu, to je sve zbog pletenja! 

Jesam li te udavila? Ako nisam, ubaci po koju filozofiju za kraj i nešto o sebi što nisam obuhvatila pitanjima, a značit će nam.

Nisi me udavila, saznala sam dosta o sebi odgovarajući na ova pitanja. Pre svega, da je teško dati intervju, ja više volim da postavljam pitanja! Moja životna filozofija se svodi na dva pitanja: kako i zašto. Kako nešto radi i zašto radi to što radi, pri tom mislim i na stvari i na ljude i na aktivnosti tipa pletenje. Onog trenutka kad provalim princip, meni to nešto postane dosadno. Odatle @boredomkills. Dosada ubija. Plašim se, kad provalim ovaj štrik do kraja, da cu ga napustiti i preći na nesto drugo! Zato ga sada udišem svim porama, dok je još sa mnom i mnogo mi je drag.


Jelena Petković

Što je Kolektiv bez bar jedne anarhistice?

https://www.instagram.com/mjera_/
Previous
Previous

MARIJA KORAĆ: ČOVEK MOŽE DA BUDE SVE ŠTO POŽELI I NE TREBA DA SE OGRANIČAVA