KAKO JA BOJIM VUNU “KISELIM” BOJAMA

Ukoliko ste zaljubljenik u tzv. fiber arts tj. bilo koju vrstu stvaranja vunom, vlaknom ili predivom, pre ili kasnije doći ćete na ideju da farbate svoju vunu. Ovaj, sledeći nivo kreativnosti i kontrole čitavog stvaralačkog procesa je prirodan razvoj vaših veština i može vam doneti jako puno ispunjenja i zadovoljstva. Ali, kao i svako kreativno stvaranje, proces učenja je dug, zahtevan i praćen mnogim frustracijama. No da toga nema, zar bi postojalo apsolutno zadovoljstvo na kraju, kada shvatite šta ste postigli svojim rukama?

Način na koji ćete bojiti vunu zavisi od prirode vlakana i porekla samih boja koje ćete koristiti. Grubo, razlikujemo biljna i životinjska vlakna, hemijske i prirodne boje i kiselu i baznu sredinu. Kombinacija ovih šest parametra nosi sa sobom i različite procese bojenja. To je ono što ovaj proces čini kreativnim, individualnim i interesantnim! Praktično je nemoguće da dve različite osobe ponove istu kombinaciju na isti način, a nekada je teško ponoviti i dobiti istu boju ili kombinaciju boja i u sopstvenoj kuhinji, pod identičnim uslovima. Iz tog razloga je svako ručno obojeno klupko jedinstveno i nosi emotivnu i umetničku vrednost,  koja se oslikava u njegovoj ceni na tržištu.  Ono što je bitno da se razume od samog početka je da je bojiti vunu lako – vuna upija bilo koju boju, praktično pod svim uslovima – setite se samo prosute čaše vina preko vunenog džempera ili dečje kašice na vunenom tepihu – ali, bojiti vunu na lep, umetnički način, kroz kontrolisanje samog hemijskog procesa i poznavanje teorije boja – da ne biste dobili mrlju na tepihu – je jako teško i zahteva godine vežbe i ljubavi prema ovom procesu, dobre, stabilne ruke i vizuelni senzibilitet za lepo i apstraktno, istovremeno.

Slika: Priprema za bojenje – natopljavanje i pranje vune i “alat”

Ja sam poslednjih godinu dana razvijala svoj proces bojenja vune, koji je, kao i svaka kreativna inspiracija, jedan potaž od postojećih metoda naučenih preko YouTube-a, pisanih tutorijala različitih kompanija koje proizvode boje i iz blogova entuzijasta i bojadžija koji svakodnevno oplemenjuju zajednicu stvaralaca svojim iskustvima. 

Ograđujući se unapred da je moja ekspertiza bazirana na metodu pokušaja i pogreške u sopstvenoj kuhinji i na nekom osnovnom znanju hemije i teorije boja koje sam savladala usput, i da definitivno ima još jako puno prostora za nadogradnju, opisat ću vam kako ja bojim vunu i moju perspektivu samog procesa. Neka vam ovaj tekst posluži kao inspiracija da odstranite strah od upuštanja u nešto novo. Na vama je, vašoj stvaralačkoj energiji i vašoj kreativnosti, da udjete dublje u materiju i da iz nje razvijete sopstvene metode i lični vizuelni identitet. Srećno I, pre svega, uživajte u procesu! 

 

Šta vam je potrebno da biste bojili vunu životinjskog porekla (proteinska vlakna) –

nekoliko osnovnih pojmova koje ćete susreti kada krenete da bojite 

Vlakno (eng. fibre). Vlakno je zapravo vuna koju farbate. Sva životinjska vlakna, merino, moher, svila, kašmir, angora, kamilja dlaka i njihove kombinacije, kao i kombinacija ovih vlakana sa sintetičkim vlaknima najlonom i poliesterom, farbaju se lako i brzo u kiseloj sredini, sintetičkim bojama koje su dostupne na tržištu po povoljnoj ceni. Po hemijskoj strukturi ova vlakna su sastavljena od proteina i jako malog sloja lipida, i tom sastavu su prilagodjene i „kisele“ hemijske boje. Da bi se ove boje vezale za vunena vlakna, odnosno protein, čvrstim hemijskim vezama, potrebno je da sredina u kojoj se boje mešaju i nanose na vunu bude kisela. U praksi to ne znači ništa komplikovanije nego kiseli rastvor, odnosno kiselina rastopljena u vodi. Biljna vlakna na bazi celuloze – pamuk, lan, bambus, konoplja i njihove kombinacije – zahtevaju drugačije hemijsko vezivanje i boje se drugom linijom boja tzv. „baznim“ bojama , jer se ove najjače hemijski vezuju za vlakno u baznoj sredini. Prirodne boje za vunu – luk, avokado, bobice, eukaliptus lišće, hibiskus cvetovi, pupoljci, začini kao kurkuma ili kari, kafa, čaj ili bilo šta drugo što nadjete u prirodi, a pušta boju, takodje se vezuju lako za vunu životinjskog porekla pod blago baznim ili blago kiselim uslovima, uz pomoć natrijum karbonata (bela soda) ili aluminijumske soli u prahu. Različiti omeri boje i kiseline ili baze koji je vezuju daju različiti rezultat – nijansu i dubinu boje i deo su kreativnog procesa razvoja boje kroz koji mora da prodje svaki bojadžija tzv. “colorway development”.

Kiselina (eng. acid; hem. mordant = vezivač). Kiselina se u ovom kontekstu na engleskom zove i mordant odnosno “vezivač” ili “fikser”, jer potpomaže otvaranje i spajanje hemijskih veza proteina i nanesene boje. Bojadžije najčešće koriste limunsku kiselinu u prahu (eng. citric acid), koja je dostupna u svim bolje opremljenim prodavnicama i onlajn tržnicama, jer se količina kiseline koja se koristi u prahu lako može standardizovati po gramaži vune koja se koristi. Boje se mogu vezati za protein i dodavanjem tečne limunske kiseline, jabukovog sirćeta ili groždjane kiseline (sirće balsamico), ali je ovaj proces, u slučaju da nemate neku inovativnu ideju tipa “na svakih 100ml dodaću jednu kafenu kašiku sirćeta” koja je u praksi naporna za izvedbu, prepušten “odokativnoj” metodi, jer ga je teško standardizovati ili reprodukovati jer je tokom procesa praktično nemoguće održavati stalnu količinu vode. Zato se količina kiseline u prahu niveliše tj. standardizuje po gramu u odnosu na količinu upotrebljene vune, a količina tečnosti se varira, pri tome vodeći računa da se prvobitni kiselinski rastvor ne izlije potpuno do kraja bojenja. Neko je nepisano pravilo da se počinje od 5g limunske kiseline / 100 g vune, ali ovaj odnos zavisi od efekta koji želite da postignete. Što više kiseline, to su zasićenije, jače i jarče boje! Ako živite za pastel paletu, počnite sa manje ili čak predjite u bazni rastvor. Ovo su već finese koje će vam postajati sve jasnije što više budete bojili i razmišljali o samom procesu. 

Deterdžent za vunu. Vuna koja se kupuje za bojenje je oprana i upredena (osim ako ne bojite predivo, koje je takodje nekoliko puta oprano ako ga niste dobili direktno sa farme, u kom slučaju morate ozbiljno da ga izribate, pročešljate i upredete, ali verovali ili ne, ima puno entuzijasta kojima je i ovo hobi ili posao), ali je i dalje obavijena slojem lipida i mikronečistoćama koje utiču na process bojenja. Da bi se ove nečistoće još jednom sprale, pre bojenja vuna se potopi u vodi sa malo deterdženta, da bismo se osigurali i “otvorili” vlakno ka bojenju. Deterdžent ne utiče na sam proces bojenja, ali u većim količinama može da promeni pH vrednost rastvora (osnove hemije: pH je količina kiselih i baznih soli u rastvoru) tj. kiselu sredinu bojenja, i time da utiče na intenzitet boje. Zato se preporučuje da se vuna ispere, ali ne mora da se previše cedi, jer mali ostaci deterdženta nemaju velikog značaju u samom procesu. 

Slika: kisele boje rastvorene u kiselom rastvoru, nanesene na vunu i čisti rastvor kada vuna upije svu boju

Kisele boje (eng. acid dyes). Bez boja nema ni bojenja! Na tržištu su nama, hobi i profi bojadžijama, dostupna tri tipa  boja velikih proizvodjača ( i gomile malih koji nemaju globalni domet ) koje imaju istu bazu: hemijski pigment koji se vezuje za protein u kiseloj sredini. To su Jacquard Acid Dyes, Dharma Acid Dyes (obe dostupne preko dharmatrading.com – USA) i Ashford Acid Dyes (ashford.co.nz – New Zealand). Ove boje se mogu mešati i funkcionišu po istom principu, razlika je samo u originalnom pigmentu – da li je u pitanju tzv. primary color, tj. osnovna boja, ili su boje već stvorene hemijskim mešanjem i pretvorene u pigment u prahu dajući sekundarne boje: roze, lila, ljubičastu, zelenu i sl. u svim mogućim varijantama. Ovo sa jedne strane pomaže, a sa druge odmaže bojadžiji: morate jako paziti, ako recimo imate boju Vanilla, koju boju sa njom mešate. Vanilla sadrži razblažen žuti pigment (što, recimo, nije vidljivo na prvu, jer boja izgleda beličasto bež kada se koristi sama), tako da ako je mešate sa plavom, dobićete blago zelenu! Ovo su „greške“ koje svaki bojadžija mora da prođe i zato su za početak najvažnije dve stvari: radost u eksperimentisanju, strpljenje i nešto što Ameri zovu „ letting go of perfection“ – oslobodite se straha da sve mora biti savršeno i po vašoj zamisli.

Slika: Blaga rezedo nijansa sa ove slike nastala je neočekivano, razlivanjem srednje plave preko vanilla pigmenta.

Nekoliko reči o zdravstvenoj sigurnosti. Prirodne kiseline i kisele boje nisu otrovne ni opasne po zdravlje. ALI! Kao i svaka hemijska supstanca u prahu, kisele boje mogu da izazovu nadražaj disajnih organa, sluzokože nosa I, ako udju u oči, privremeni poremećaj vida. Sve bojadžije nose zaštitne maske da bi izbegli ove posledice i rukuju pažljivo sa bojama, u odvojenom prostoru, daleko od dece. Ukoliko imate probleme sa disajnim organima, bolujete od astme ili bilo koje respiratorne bolesti, nemojte se upuštati u bojenje bojama u prahu. Ukoliko bojite u vašoj kuhinji, kao ja, a ne živite sami, dogovorite se sa ukućanima kada i koliko dugo ćete bojiti. Ja imam sreću da imam odvojenu kuhinju u koju mogu da se zatvorim i upustim u orgije bojenja. Otvorene, američke kuhinje nisu jako podobne, jer može da se desi da vam se boja rasprši ili razlije i ofarba dnevnu sobu. U tom slučaju probala bih prvo u kupatilu ili bašti (zajedničkoj ukoliko nemate svoju). Kad se spremam za bojenje, ja sredim celu kuhinju, sklonim svo posuđe koje koristim za kuvanje, čaše i otvorene ostatke hrane (brašno, šećer, kafu) i prelepim prozirnom folijom deo kuhinje koji ću koristiti. To je i meni signal da ne mrdam od tog prostora, tako da se sve što se dešava sa bojom odvija u tom “prelepljenom”, označenom prostoru. 

Šporet, vikend ringla. Toplota je neophodna da bi vezala pigment za vunu – ona otvara proteinska vlakna i omogućava pigmentu boje potpomognutom fikserom, tj. kiselinom, da se hemijski, odnosno za stalno i stabilno, veže za proteinsko vlakno vune. Vuna se boji u toploj, skoro ključaloj vodi, i ovo je još jedan od razloga zašto ne želite decu ili osobe sa „dve leve ruke“ oko lonca sa ključalom vodom punog boje. Pazite se opekotina! Ne gurajte ruke u toplu vodu „samo da vidite boju sa druge strane” ili da pokažete nekom preko kamere šta trenutno radite i ne neginjite se preko suda vrele vode jer možete dobiti opekotine po licu od pare, a ako koristite sirće, može da vam ozbiljno iziritira sluzokožu očiju! Opekotine na prstima i šaci jako bole i oporavak dugo traje.

Posudje, sudovi, merice i propratni materijal. Za bojenje se koristi obično metalno posuđe od nerđajućeg čelika (rđa može da oboji vunu, tako da pazite na to!) kupljeno na buvljaku ili u nekom od diskountera. Pored lonca sa poklopcem, najbolje u bar dve veličine (za male i velike količine vune i zagrevanje vode), potrebna vam je i jedna tepsija, ako želite da bolje kontrolišete boju koristeći manje vode u sudu, i neophodan vam je jedan plastični set (moj je iz Ikee) pribora za služenje hrane (kašika za supu, viljuška za špagete, hvatač za meso i testeninu i spljoštena kašika za musaku i lazanje) – jer nećete moći rukom ili metalnim priborom da manipulišete tj. pomerate vunu u vrelom sudu vode. Kašičice za merenje, set od 1 – 15 gr. su vam također neophodne. Boju možete posipati i rukom ili običnim kašičicama, ali da biste reprodukovali nijansu, ako to želite, trebalo bi da znate koliko grama boje ste iskoristili na koliko grama vune. Boja u prahu rastvara se prvo u vatrostalnim “mericama” kojih bi trebalo da imate nekoliko, ako želite da mešate razne nijanse i različite boje. Zapišite sve što radite! Čak i kao iskusni bojadžija teško je da ćete se za dva tri dana setiti kako ste ono posuli boju, a najkasnije posle sledećeg bojenja će vam ispariti ceo proces i pomešati se sa svim iskustvima koje ste do sada imali! Koliko god poverenja imali u sebe i svoju memoriju, stvari koje se rade na istom mestu, u različito vreme, ali na isti način, stapaju se u jedno iskustvo – pitajte me kako znam 😂 Pored toga, možete da se opskrbite jednim sitom za čaj i začine , ako volite da nanosite boju u prahu koja daje divne speckles ili tačkice – ako je nanesena pod pravim uslovima i pažljivo. Rukavice su uvek dobra ideja – boje boje proteine, pa samim tim i vaše prste i nokte, a potrebne su nedelje da se boja ukloni. Mnogi bojadžije nose obojene ruke kao znak i ponos svog zanata, ali to zavisi od vas. Potrebna vam je i jedna cediljka za salatu da odstranite suvišnu vodu. Vuna upija dobro vodu i teško se suši. Iscedite je dobro u cediljci za salatu. Prvo što bojadžije kupe kad krenu da farbaju vunu “na veliko” je električna sušilica. Ne samo što se dugo suši, voda u vuni koja visi isteže vlakno, koje se, kao i sva prirodna vlakna, ne vraća sasvim u svoj prvobitni oblik tj. tenziju. Pazite na vunu! Kao i vaša kosa, i ona zahteva negu. Vuna ne trpi naglu promenu temperature niti puno “mešanja” kašikom za bojenje – pomerajte vunu u rastvoru samo polako, napred-nazad i levo-desno, bez kružnih pokreta koji liče na centrifugu u mašini i mogu da vam je isfilcaju. Vlakno će duže trajati i bolje izgledati ako mu pružite malo ljubavi. Kecelja i/ili stara garderoba za bojenje, obavezne su, kao i zatvorene cipele. Poslednje što želite je da prospete lonac ključale vode po prstima na nogama!

Nekoliko načina bojenja i njihovi nazivi 

U svetu bojadžija, u zavisnosti od načina na koji se boja nanosi na vunu i konačnog ishoda, razlikujemo nekoliko tipa farbanja: ravnomerno (solid), poluravnomerno (semi-solid), pod velom (veiled),  prošarano ili mešovito (variageted), posuto (speckled) i  gradijent farbanje (faded), koje je trenutno jako popularno i na modnim pistama, kosi i noktima. I, naravno, kombinacija svih ovih metoda, što je stvar vaše kreativnosti i daje ručno farbanoj vuni beskonačan broj mogućnosti i krajnjeg kolorita. Ja ću vas samo ukratko provesti kroz osnove nanošenja boje ovim metodama, a dalje istraživanje, eksperimentisanje i igra bojama je na vama!

Ravnomerno farbanje. Vuna upija boju utoliko brže što je temperatura viša i kiselina u rastvoru prisutnija. Vuna na niskoj temperaturi i bez kiseline boju ne upija dobro. Ovo je tehnika koju koriste bojadžije pri farbanju vune ukoliko žele da dobiju jednaku i stabilnu boju: Boja se unosi u vodeni rastvor pre vune i kiseline i na niskoj temperaturi. Zatim se doda vuna, podigne se temperatura, i kao poslednja se doda kiselina, koja samo na kraju veže već rastvorene i jednako raspoređene čestice boje za vunu. Ovako se dobija najravnomernije ofarbana vuna, koja i dalje ima svoje nijanse koje ukazuju na ručno farbanje, jer se vuna manipuliše rukom i prolazi kroz čestice boje, za razliku od industrijskog farbanja gde se boja ravnomerno nanosi prskanjem pod pritiskom. 

Poluravnomerno farbanje. Ova metoda koristi toplotu kao pomoćnika u farbanju – vuna se prvo zagreje u sudu vode, na oko 60ºC se doda kiselina, a zatim se tek na kraju, na oko 80ºC (pre ključanja), doda rastvorena boja. Na ovaj način se na nekim mestima čestice boje za vunu vezuju brže, a na drugim sporije. To kao da “senča” vunu i ona se boji u nekoliko nijansi jedne iste boje. Ovaj proces postaje još zanimljiviji kada se nanosi nekoliko boja jedna za drugom, što nas vodi do sledeće tehnike, farbanja pod velom.

Slika: poluravnomerno farbanje u kombinaciji sa posutim nanošenjem

Farbanje pod velom. Vrlo je slično poluravnomernom farbanju, samo koristi dve ili više boja, koje se onda na vlaknu prelamaju jedna u drugu i daju „dubinu“ tj. treću dimenziju obojenom vunenom vlaknu. Meni je lično ovo omiljeni način bojenja, ali i jedan od najosetljivijih, jer količina boje i nijanse koje se koriste moraju da budu dobro promišljene (nikako komplementarne boje u isti rastvor – dobija se mulj, neka braon siva!) – i ovde važi pravilo “less iz more”, manje je više – ako nanesete previše prve boje, nećete ostaviti neofarbana mesta na vlaknu za drugu! Znači promišljeno i pomalo – nemojte krenuti da učite bojenje sa ovom metodom.

Slika: farbanje “pod velom” – osnova je jako razblažena crveno-roze, previjena slojevima svetle i tamno sive, sa malo posute crne

Mešovito farbanje je jako zabavno i, ako malo pazite na boje koje mešate, retko možete da pogrešite. Ovde važi princip „everything goes“ – sve prolazi! Vuna se natopi u kiselini i temperatura se podigne pre farbanja, tako da je vlakno puno vode i kiseline. Vodeni rastvor se zatim iscedi toliko da vuna ostane vlažna, ali ne da pliva u vodi, i zatim se na različitim delovima vune nanose različite boje, koje se na mestima gde dodiruju jedna drugu mešaju i daju nove boje. Ovo izgleda fenomenalno i na klupku i u pletivu, ako imate oko za ovaj vid kreativnosti koji vas neće ostaviti neprimećenim. Jedna od najboljih bojadžija mešovitog farbanje je Beate Ježek vlasnice Hedghog Fibres i ja se njenim koloritima uvek iznova vraćam za inspiraciju! 

Posuto farbanje, kao što mu samo ime kaže, izvodi se nanošenjem pigmenta u prahu direktno na vruću, u kiselom rastvoru natopljenu vunu, koja je zatim potpuno iscedjena od svakog viška vode tj. rastvora. Pigment se nanosi kao so, kroz slanik, sito ili prstima, na toplu vunu na pari u đevđiru iznad ključale vode. Na taj način se formiraju kao male tufnice na vuni, tzv. speckles, koje izgledaju predivno i na konačnom proizvodu. Ovo je isto jako osetljiva tehnika farbanja koja zahteva iskustvo u radu sa vunom. Najbitnije je da zapamtite da nikako ne smete pomerati vunu dok je vruća! Ova tehnika traži vreme – vuna mora da se potpuno ohladi pre ispiranja, i to postepeno, inače će se tufnice razliti u muljavu boju. Generalno nije dobra ideja da toplu vunu stavite u frižider! Vuna ne trpi nagle promene temperature, vlakno puca i postaje krto. Farbanje vune zahteva vreme i strpljenje.

Gradijent farbanje je nauka za sebe i postoji jako mnogo načina na koje se ono izvodi, koji, kada se razviju i postanu prepoznatljivi, lako postaju i zaštitni znak bojadžije. Generalno se radi o tome da se različite količine jedne iste boje, kao i njena kombinacija sa drugim bojama, nanose na 4-5 vunenih “jedinica” (vlakna vezana u 100 gr koja nisu navijena u klupko) u gradijentu, odnosno različitoj koncentraciji od najslabije ka najjačoj.  Međutim, iz sopstvenog iskustva, ovo zvuči mnogo jednostavnije nego što jeste – vuna prima boju na neočekivane načine i moji gradijenti od 0.5, 1, 1.5 i 2 g boje po 100 grama vune mi nisu doneli zadovoljavajući rezultat – jedinu razliku sam videla izmedju 0.5 i 2.0, a ostale se stope u jednu boju. Zato bojadžije mešaju bar dve, a čeśće i više boja, da bi dobili vidljivi gradijent, što je tema za jedan ceo novi članak 

Ovo je bio moj “kratak“ uvod u bojenje vune. Znam da je informacija previše, ali ako sam bar malo uspela da vas zainteresujem za temu, da vas ohrabrim da krenete u sopstveno istraživanje i da vas oslobodim straha da započnete, mene će to ispuniti zadovoljstvom! Bojenje vune, kao i drugih materijala kao što su koža i tekstil, je dug proces koji zahteva puno učenja kroz sopstvene greške, veštu ruku, istrenirano oko i strpljenje, ali je rezultat jako ispunjavajući, a sam proces izaziva takvu vrstu zavisnosti, da nekima postane i draži od pletenja ili heklanja!

Dana Kikić Nemmert
BoredomKills.design@gmail.com

Odrastanje u porodici u kojoj se nisi smatrao obrazovanim ako nemaš akademsku titulu i visprenost za brzu repliku, sprečilo me je da na vreme otkrijem svoj talenat za dizajn, pa se tako, posle 40te, okušavam u ovom novom polju i uživam do maksimuma. Moj put (samo)spoznaje možete pratiti na mom Instagram nalogu @boredomkills.design

No Comments

Post A Comment